Dijelovi zapisa razgovora Miodraga Pantića sa ocem Milanom o sudjelovanju u 1. svjetskom ratu. Na žalost nepotpuno!
Parts from interview with Milan Pantic about his part in 1 world war. Not complete. Not translated.
Prica Milan P. Pantic, vojnik II voda,
IV ceta, II bataljona,
17. pesadijskog puka Drinske divizije
"'Ko da gledam:"
(zabelezio prof. Miodrag Pantic)
Valjevo, 1986.
29.1.1972, Goric
Ocevo vojevanje.
 |
| From pantic family old photos |
"1. januara 1914 godine prijavio sam se u kasarnu 17. pesadijskog puka u Valjevu na otsluzenje
vojnog roka. A vec 7 januara nasa ceta je upucena za Uzicku Pozegu, u kasarne 4. pesadijskog
puka. Pred polazak iz Valjeva od opreme smo primili: caksire i bluzu (od vojnika koji su
otsluzili vojni rok), pusku, fiseklije sa municijom. Malo ih je dobilo sinjel. Ves, carape,
opanke i torbu poneo sam od kuce.
Od Valjeva do Kosjerica putovali smo ceo dan, prteci sneg do pojasa. Kada smo uvece stigli u
Kosjeric, nas 400 ljudi nabili su jednu kafanu. Sledeceg dana, u ranu zoru, produzili smo za
Uzicku Pozegu, u koju smo stigli u cetiri sata po podne. Ped kasarnom su nas svecano docekali
sa muzikom, cabrom vina i cabrom rakije. Sobe tople. Lepi kreveti. Tri coveka na dva kreveta.
Na svakog po dva cebeta.
Tu smo ostali do 14 marta 1914 godine na obuci. Ja sam pre podne isao na obuku, a posle podne
bi radio u kancelariji kao pisar.(Otac zavrsio cetiri razreda osnovne skole i dva razreda
gimnazije u Valjevu).
Bilo mi je dobro.
14. Marta nasa ceta je prekomandovana za Kumanovo. Putovali smo vozom ceo dan i noc i drugi
dan po podne. U Kumanovu nas smestise u jednu staru tursku kafanu. Nema vrata, nema prozora...
podovi izvaljeni. Donese slamu. Povaljali smo se kao svinje.
---
- "Evo ih odma tu" kaze cica.
- "Cekaj da im mi dodjemo. Oni misle da je to piti belu kafu !"
Uvece smo stigli u Malu Vranjsku i tu se ulogorismo.
U medjuvremenu, dok smo mi zurili na novi polozaj, austrijske jedinice su presle Savu i ukopale se na desnoj obali Save, na sektoru Dumace, nedaleko od Sapca.
U Maloj Vranjskoj smo ostali dva dana. Treceg dana, u ranu zoru, nas puk je krenuo u napad.
Ubrzo je pocela puscana vatra. Neprijateljska artiljerija dejstvovala je sa monitora na Savi. Sa one strane Save videlo se kretanje austrijske pesadije. Utom je pristigao i jedan nas artiljerijski divizion. Cujem komandanta diviziona kad komanduje - "Popravnik 52 na tri kilometra. Pali! ..."
Nasta paklena grmljavina. Granate su padale u neprijateljske rovove, dizuci oblake prasine.
Nas komandant pozva nas ordonanse (cetiri ordonansa): -"Ajdemo da obidjemo polozaje."
Kretosmo preko jedne strnjike. Ugledasmo komandira I cete kapetana prve klase Dusana Sikopariju, kako, sav zajapuren i besan, vraca vojnike koji su poceli da odstupaju. Na to nas komandant nama cetvorici komanduje: -"Puske na gotovs! Udrite ih!".
To pokoleba begunce i oni se pocese vracati. Uto i mi stigosmo u nase rovove. Spusta se noc, borba nije posustajala. Kljucalo je kao u kotlu. Komandant izvadi blok i preko ramena, na jedno listu poce pisati. Kad zavrsi sa pisanjem, ocepi list, stavi ga u koverat, i obrati se meni: -"Nosi ovo tvome komandiru!"
Uzeh koverat i kretoh duz rovova pitajuci za porucnika Dikovic Zarka.
Niko mi nije znao reci gde se on nalazi. Na kraju koverat sa porukom predam potporucniku Maksimovic Milanu, vodniku prvog voda nase cete. Ovaj odmah otvori koverat i procita naredjenje: da se nasa ceta povuce (otpusti).
Potporucnik potvrdi prijem na koverti i pruzi mi ga da ga vratim komandantu bataljona. (Kasnije sam saznao da se nas komandir cete, dok sam ga trazio, nalazio u jednom vinogradu pozadi rovova sa kaplarom Milosem Radojicicem iz Popucaka.)
U toku noci nas se puk povukao u pozadinu, u armijsku rezervu. Nase polozaje posela je sumadijska divizija.
Sutrdan je nas puk krenuo na Cer. Prenocili smo u Bosnjaku. Celu noc padala je kisa sa gradom. Sutradan, ranom zorom, nastavili smo pokret prema Ceru. Rucali smo u Crniljevu. Dan je bio oblacan i pogodan za marsovanje. Uvece stigosmo u podnozje Cera. Dok je nasa artiljerija zurila na polozaj, neprijateljska artiljerija je dejstvovala iz svih orudja. Na srecu nasu niko nije nastradao. Stigavsi na Cer komandant puka naredi da se stane, puske stave u kupe ali da polezemo pozadi njih u vodnim kolonama. Livade su bile pokosene i seno sadeveno. Za tili casak smo rasturili seno, napravili prostirku od njega i polegali. ne znam koje je doba dana bilo. Probudila me je puscana paljba. Komandant bataljona jos bunovan stoji: -"Sta vam je ljudi ?", pita. U tom komandant puka naredjuje trubacu da svira zbor. Vojnici se sporo okupljaju. Milosa Josipovica (ocev rodjak iz Gorica) neko, u toj opstoj guzvi, zakaci musicom puske i rasece mu celo. Odmah je upucen u bolnicu u Vranje iz koje se vratio tek o Mitrovdanu.
Mitraljesko odelenje i bojna komora nasli su se u koceljevi odstupajuci. Nas puk je u toku noci otstupio do Krupnja. Opet smo ostavljeni u armijsku rezervu. Tu sam uvece sreo Stevana Josipovica (Rodjenog brata Milosa Josipovica). On mi je rekao da je Tihomir Pejic (iz Gorica) poginuo na Jarebicama, a Bozo, sin Svetislava Pejica, poginuo na vrsalici (Podmazivao je dres, posto je bio u gacama i kosulji, kajisi ga smotaju i polome. Odmah je izdahnuo. Bio je veoma dobar i vredan mladic).
U Krupnju smo prenocili. Sledeceg dana ujutro stigli smo na Marjanovica Vis. Tu sam video iza jednog plota u zabranu, skoro ceo streljacki stroj neprijateljskih vojnika lezi pokosen nasom artiljerijom. Neprijatelj potisnut. Prema Jarebici i Krstu smo nastupali. U Krstu smo se ulogorili.
Sutradan, na Veliku Gospojinu, bese suncan i topao dan. Popodne smo krenuli prema Cavcicu, u podrucju Boranje. Tu smo zanocili. Sutradan smo se ponovo vratili na Krst. Na Krstu smo ostali 10-15 dana, odmarajuci se.
---
"1. januara 1914. godine prijavio sam se u kasarnu 17. pesadijskog puka
u Valjevu na otsluzenje vojnog roka. A vec 7. januara nasa ceta je upucena
u Uzicku Pozegu, u kasarne 4. pesadijskog puka. Pred polazak iz Valjeva od opreme smo primili: caksire i bluzu (od vojnika koji su otsluzili vojni rok), pusku, fiseklije sa municijom. Malo ih je dobilo sinjel. Ves, carape, opanke i torbu poneo sam od kuce...
Od Valjeva do Kosjerica putovali smo ceo dan, prteci sneg do pojasa. Kad smo uvece stigli u Kosjeric, nas 400 ljudi nabili se u jednu kafanu. Sledeceg dana, u ranu zoru, produzili smo za Uzicku Pozegu, u koju smo stigli u cetiri sata po podne. Pred kasarnom su nas svecano docekali sa muzikom, cabrom vina i cabrom rakije. Sobe tople. Lepi kreveti. Tri coveka na dva kreveta. Na svakog po dva cebeta.
Tu smo ostali do 14. marta 1914. godine na obuci. Ja sam pre podne isao na obuku, a posle podne bi radio u kancelariji kao pisar. (Otac zavrsio cetiri razreda osnovne i dva razreda gimnazije u Valjevu). Bilo mi je dobro.
14. marta nasa ceta je prekomandovana za Kumanovo. Putovali smo vozom ceo dan i noc i drugi dan do podne. U Kumanovu nas smestise u jednu staru tursku kafanu. Nema vrata, nema prozora... Podovi izvaljeni. Donese slamu. Povaljali smo se kao svinje.
Od 400 ljudi koliko nas je iz Valjeva doslo u Pozegu, u Kumanovo nas je
krenulo 130. Ostali su ostali u bolnici, ambulanti i na bolovanju. Lekara nije bilo. U bolnici je radio jedan bolnicar. Ishrana u Kumanovu je bila slaba dozlaboga.
9 maja iste godine prebacise nas u Skoplje, gde se nastavlja obuka. Tu su nam pripojene tri cete koje su ostale u Valjevu. Na dan mobilizacije (13. jula 1914.) sa jos 12 drugova, upucen sam na strazu, na recicu Lepenicu. Cuvali smo zelezncki most na toj recici. Uvece istog dana smenula nas je Podoficirska skola. Mi smo se vratili u svoju cetu. 14. jula vozom krecemo za Mladenovac. Drugog dana stizemo u Mladenovac. Prenocili smo u jednoj skoli. Sutradan ujutro postrojise nas i komandir uze rec:
"Poslednji put ste prenocili u zatvorenom prostoru. Od danas ce te spavati na otvorenom polju."
Iz Mladenovca nastavljamo za Valjevo. Uvece 17. jula stignemo u Valjevo. Secam se kao da je juce bilo! Prosli smo kraj Zabrana. Kukuruz u njemu kao suma. Na zeleznickoj stanici sacekali su me Zivorad (brat) i Cedomir Djukic.
Prolazeci pored njih u stroju Cedomir dovikuje: - Sad cu ja da pitam komandira da te pusti da sa nama veceras podjes kuci. Ja mu dadoh znak da to ne cini. Medjutim, on je u medjuvremenu prisao komandiru: "Gospodine
kapetane, pusti mog brata da veceras provede kod kuce. Mi smo iz Gorica. To je blizu. Sutra zorom ce biti u svojoj ceti."
- "Nikoga ja ne vezujem !" -odgovori moj komandir i produzi sa cetom dalje. Ulogorili smo se u Belom Polju, nedaleko od pivare.
Sutradan su me kao najboljeg vojnika u ceti, odredili za ordonansa komandanta 11 bataljona Sedamnaestog pesadijskog puka.
(31 januara 1972. otac je nastavio da prica o svom vojevanju:)
Istog dana od komandanta sam dobio dozvolu da posetim svoje u Goricu.
Sledeceg jutra, u 4 sata, bio sam u svom bataljonu. Ceo puk je u Belom Polju ostao nekoliko dana.
Nekoliko dana po Ilindanu napustili smo Belo Polje i izasli na Brankovacki vis. Odmah smo pristupili kopanju rovova. Kopali smo ih samo danju. Taman smo se ukopali kad stize naredjenje da napustimo Brankovacki vis i zauzmemo novi polozaj na desnoj obali Save, na sektoru Dumace. Usput smo sretali trecepozivce. Secam se kao da je juce bilo ! Dan suncan i topao. Zetva psenice je bila u punom jeku. Uglavnom su na njivama radile zene i po koji starac medju njima. U daljini se belasala Sava. Na jednom mestu moj oficir zaustavi jednog cicu trecepozivca, sa preturenim kozuhom preko ramena i puskom preko njega: -"Cica, kako je tamo ?"
- "Ne pitaj kako je !"
- "A gde su rebacen preko Save i Drine. U Srbiji se nije vise nalazio nijedan neprijateljski vojnik.
Krajem augusta puk je krenuo Kostajniku, Belegu, Mamutovcu i Kulistu.
Udari neka kisa. Put tek prosecen. Blato. Mokar si do srca. Kao da gledam: Seno tek sadeveno, rasturismo ga i polegasmo kao snoplje. Kad smo legli bili smo mokri. A ujutro - suvi !
